Kao veliki župan čije je sedište bilo u Rasu kod Raške, Stefan Nemanja je sa svojom suprugom Anom izrodio nekoliko dece, a kada su već malo "zašli" u godine, poželeli su još jedno dete,a želja im se ostvarila. Dobili su sina Rastka, plemenitog dečaka koji je svojim odrastanjem duhovno sazrevao i veoma se razlikovao od svojih vršnjaka. U jednom momentu, kada je imao 17 godina, roditelji su rešili da ga prema tadašnjim običajima ožene. Međutim, u Rastku se se rodila želja za drugačijim životom pa je zajedno sa kaluđerima pobegao u Grčku, na Svetu Goru. Uprkos majčinim suzama i očevim molbama, Rastko nije odustao već se zamonašio i tada dobio ime Sava. Njegova "mislija" kreće tek od ovog momenta.

Iako je na Svetoj Gori najpre boravio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, Sava je odlučio da ovde podigne i srpski manastir. Kako je njegov otac ubrzo za njim krenuo monaškim putem i pridružio mu se, njih dvojica su uz veliku pomoć tadašnjeg vladara, a Savinog brata Stefana uspeli da sagrade velelepni hram. 

Sava je veoma brzo postao jedan od uglednijih kaluđera i često je posećivao Srbiju, a ralog jedne od njegovih poseta  bio je svađa između njegove braće Vukana i Stefana oko prestola. Sava ih je nad moštima njihovog oca pomirio.

Nakon nekog vremena, Sava je poželeo da Srpska Crkva koja je do tad abila pod upravom Ohrdiske arhiepiskopije dobije samostalnost. Sa tom namerom, Sava odlazi u Nikeju kod vaseljenskog patrijarha Manojla koji mu daruje čin arhiepiskopa 1219, godine. Ta godina je značajna i po tome što je Sveti Sava tada napisao i Krmčiju, prvi srpski ustav. Ovim činom Srpska Crkva dobija samostalnost, ali je on poslužio samo kao uvod u Savine naredne postupke. Kako je njegov brat Stefan na prestolu nasledio oca, njegova i Savina želja bila je da srpsku državu uzdignu na kravljevski tron. Ovom postupku je prethodila samostalnost Srpske Crkve jer je na taj način Sava osigurao da kao crkveni poglavar stavi krunu svom bratu na glavu 1221. godinu u manastiru Žiči. 

Pored crkvenih poslova, Sava se istakao i u dobrotvornom radu pa je 1209. otvorio prvu bolnicu. Takođe, u njegovo vreme bila je veom aktuelna jeretička grupa Bogumila, a Sveti Sava se trudio da ih iskoreni. 

Nakon Stefanove smrti, Sava je krunisao još jednog kralja, njegovog sina Radoslava. Nakon toga povukao se sa arhiepiskopskog trona, a nasledio ga je njegov učenik Arsenije. 

Sava je preminuo 1236. godine u Trnovu u Bugarskoj kada se vraćao iz Jerusalima, a njegove mošti spalio je Sinan paša na Vračaru na mestu današnjeg hrama 1594. godine jer Savin kult bio tako duboko ukorenjen u narodu da je nedugo pre spaljivanja moštiju izbio ustanak u kome su vođe nosile zastave sa likom Svetog Save. 

Žitije Svetog Save detaljno su analizirali i obradili Domentijan i Teodosije u istoimenim delima.